Ovako o nastanku konja govori arapska legenda:
„U momentu stvaranja konja, Bog se obratio južnom vetru: Zgusni se, od tebe želim da stvorim posebno biće u čast moje svetosti i za poniženje mojih neprijatelja. Uzevši veliku pregršt vetra, Bog je udahnuo život u nju i tako je nastao konj. Bog mu je nakon toga odredio tamnoalatu boju i podario mu sve poznate osobine, a na kraju mu je stavio znak slave i sreće – belu oznaku na sredini čela.“
Prvi kontakt između čoveka i konja bio je kontakt između lovca i lovine. To je bilo baš davno, pre nekih 25 do 30 hiljada godina. Kasnije, kako je čovek počeo da živi u naseobinama, a ne da luta, ukazala se i potreba za radnim životinjama, za šta je konj bio idealan.
Premotajmo priču do nekih 2500 godina pre nove ere, kada počinje „ozbiljno“ korišćenje konja kako u ratne, tako i u privatne svrhe. Onog momenta kada su ljudi naučili da jašu, njihova brzina i pokretljivost su značajno porasli. Povećana mobilnost je dovela do toga da su mogli doći do boljih i kvalitetnijih obradivih površina, tako da je došlo do podizanja životnog standrada i produženja životnog veka.
Prvi podaci o uzgoju i treningu konja potiču još iz Vavilona, Asirije i starog Egipta. Ovi narodi su počeli praksu dobrog držanja, selekcije i ishrane konja. Iz zapisa koji datiraju iz 1300. godine pre nove ere možemo saznati da su konji hranjeni ječmom, pšenicom, lucerkom – hrana koju za konje koristimo i dan-danas.
Najsuperioriniji u pogledu selekcije konja bili su Arapi – stvorili su konja izdržljivijeg od bilo koje do tada poznate rase. Istorijski zapisi kažu da je od Maroka do Malzije muslimanska religija pisana kopitama arapskih konja.
Tekst napisala Emina Knežević
