Nikako ne smemo preskočiti stare Grke, Aleksandra Makedonskog i Bukefala.
Grčki filozof Ksenofon je još pre 23 veka napisao dela o konjici i konjarstvu uopšte. Dela Hippike i Hipparchikos bila su osnova treninga konja u Renesansi, a pojedine figure u dresurnom jahanju tada opisane postoje i danas.
Priču o najahivanju Bukefala zna skoro svako ko je ikada zajaho konja. Aleksandar je tada imao samo 12 godina. Bukefal je bio divlji i neukrotiv. Mladi Aleksandar je primetio da se konj plaši sopstvene senke, okrenuo ga je prema suncu i zajahao. Od tada, kada je bio osedlan, dozvoljavao je samo Aleksandru da ga jaše. Nosio ga je kroz sve bitke i osvajanja, a kada je u tridesetoj godini poginuo od rana zadobijenih u borbi, sahranjen je uz vojne počasti.
Upotreba konja za koju danas znamo, za sport i rekreaciju, nastala je u periodu Renesanse – konj je umesto saborca postao partner čoveku u novoj umetnosti nazvanoj klasično jahanje. Ratna polja zamenjena su manježima u kojima su gospoda demonstrirala svoju jahačku veštinu. Doduše, iako je potreba za konjicom prestala pronalaskom baruta, konj se još neko vreme koristio kao transportno sredstvo i u poljoprivrednim radovima.
Tekst napisala Emina Knežević
